Zima na Crnom vrhu još nije stegla kako ume. Vreme se dokamlo menja, čas je magla, čas proviri slabašno sunce iza snežnih oblaka, pokatkad vetar nanese beli pokrivač na tek očišćen put, temperatura je u minusu samo dva, tri stepena. Napadao je petnaestak santimetara, a trebalo bi bar pola metra pa da majstor na tabaču snega Nenad Mijucanović krene niz padinu od „Slobinog napuštenog grada“ i poravna krivudavu stazu niz planinu do brvnare iza akcijaškog spomenika. Tamo je sve spremno da staza duga 800 metara primi prve skijaše.
-Čekamo da stigne deo opreme za planinarski dom na glavnom skijalištu. Molimo boga da sneg zaveje kao nekada i da sezona počne bar za novogodišnje praznike, mada smo spremni i odmah da otvorimo i jedno i drugo skijalište – kaže Vladimir Dimitrijević, poslovođa na ski objektima. Njegova desna ruka je Dejan Badžić koji je od početka gradnje skijališta na Crnom vrhu.
-Ja sam, ljudi, i najstariji u firmi, od prvog dana sam u Sportskom centru. Ima nas desetak najstarijih, ne više. Pogledajte našu „kolibu“, obnovljena je, sve blista. Imamo i bar za osveženje i tople napitke. Toplo je, samo se čakaju skijaši. Ali, ne može se protiv božje volje, malo je snega. Prošle zime u februaru morali smo da stanemo zbog – lepog vremena. Nije bilo onih jakih mrazeva i snegova, valjda će nas sad poslužiti vreme. Nekada je u ovim predelima, na 800 do 1.000 metara visine, bilo belih nanosa i do početka maja. Menja se klima – nezadovoljan je Badžić (Badža od milošte) stalno gledajući u TV ekran čekajući vremensku prognozu.
Kombi nije mogao da se popne do „Hajat naselja“ gde je tabač snega i Badžin prvi komšiluk, krenulo se „Lada Nivom“. Nekako se, od skretanja sa glavne saobraćajnice, po neutabanom i nepročišćenom putu, došlo do napuštenog i nezavršenog grada. Na upaljenoj mašini za pokret stajao je Nenad Pejić, spreman da svakog trena odradi posao, pa makar ga, veli, i noć zatekla:
-Nije važno kolika je hladnoća, i minus 20 za nas nije prepreka. Strmina je velika, put je neravan, popadalo drveće već danas ćemo skloniti, klizavo je. Samo da je bar još 2o santimetara. Čekamo i družimo se sa stražarima „Hajata“. Oni su nas prihvatili kao kolege i prijatelje. Imamo i TV, kompjuter, svuda su postavljene kamere…
-Tu su i psi vučjaci. Dolaze i dva psa sa „donjeg skijališta“. Ovde je sneg malo veći i vetar je jači. Uređujemo planinarski dom koji je godinama bio zatvoren. Kad završimo smenu odlazimo kod suseda na meteorološku stanicu. Isitna je da jedva čekamo skijaše. Nedostaje nam društvo – priča Srđan Ćirković, jedna od deset čuvara hotelskog kompleksa zaraslog u korov i obavijenog gustom maglom.
Ćaskaju ovi mladi momci i o prošlim vremenima. Badža se hvali svojim Sportskim centrom i dvoranom nezaboravljajući da spomene da su planinari na Crnom vrhu sagradili dom daleke 1952. godine i da je (postoje i fotografije) gost bio i Josip Broz sa svitom. Još od tih godina bila je ski-staza sa uspinjačom. A tek 1985. proradio je prvi ski-lift. Godine 2012. u jesen obe staze su bile kompletno spremne za skijanja.
-Sada je još više sadržaja. Trudimo se da obezbedimo ski-opremu za iznajmljivanje. Imamo dva objekta za osveženja i prodaju hrane. Uređeni su putni prilazi i parking prostor. Ljubitelji skijanja i zimskih čarlolija na Crnom vrhu dolaziće svojim vozilima bez po muke: kolovoz se uredno čisti, a kad je veći kijamet i više puta dnevno. Još ako uspemo da renoviramo šest soba u planinarskom domu bićemo „drugi srpski Kopaonik“. Ako ne stignemo ove sezone, dogodine verujem da će se naći para i za komlpletnu obnovu celog objekta. Zbog radova i kasnijeg zatvorenog prostora, dom je bio otet Boranima. Mi smo ga, eto, vratilli – zadovoljna je direktorka Ustanove Sprotski centar Bor, Bojana Dlbokić Dubočanin.
Ipak, najzadovoljniji će biti skijaši, ne samo iz Bora i okoline, nego i iz Požarevca i Petrovca koji su i ranijih godina bili najverniji posetioci crnovrških skijaških terena. A za ovako raskošnu zimsku idilu na legendarnoj planini iznad Bora, čuju se glasovi turističkih poslenika, nije daleko ni Beograđanima.
