Бобана Момчиловић Величковић, прва међу највећим легендама Града Бора је рођена на данашњи дан 1990. године. У њену част, наша Установа поносно носи њено име. Име првог почасног грађанина и највећег спортисте нашег града – Анегдота: “Тренеру, где ми је нога!?”

Бобана Момчиловић Величковић (Бор, 25. јануар 1990 – Београд, 21. јун 2020) је била  репрезентативка Србије у спортском стрељаштву. Њена дисциплина била је ваздушни пиштољ. Стрељаштво је тренирала од 1999, а такмичила се од 2000. године. Била је чланица стрељачког клуба „Бор 030”. Поред великог талента, невероватне упорности и преданости, најзаслужнији за успех наше суграђанке је био њен тренер – Бобан Марковић, који је на комеморацији подсетио на њен почетак у стрељаштву:

“Са позајмњеним пиштољем и без одговарајуће стрељане, тренирали смо у библиотеци њене гимназије…” – и тако се Бобана винула у сам светски врх.

Бобана је трострука европска првакиња (2010, 2012. и 2020. године) у дисциплини ваздушни пиштољ 10 метара, и победница светског купа у Минхену 2016. године. Била је део олимпијског тима Србије на Летњим олимпијским играма 2012. у Лондону, и на Олимпијским играма 2016. у Рио де Жанеиру. На Играма у Рију освојила је 7. место у финалу дисциплине Ваздушни пиштољ 10 метара.

Бобана је, у својој прерано прекинутој каријери, освојила укупно четрнаест медаља (девет златних, две сребрне и три бронзане).

Преминула је 21. јуна 2020. године у Београду, у тридесетој години живота од компликација насталих услед порођаја.

Рекли су о Бобани:

Зорана Аруновић – “Бобана је пријатељ, фантастична једна особа … сјајна. Све што би наумила, све је могла да уради. Један јако лојалан пријатељ.”

Јасна Шекарић – “Боба је неко ко је имао чврст карактер и управо то је водило ка остварењу циља. Посвећена, комуникативна, храбра и пре свега велики спортиста.”

Можете погледати постављене прилоге о Бобани на нашој насловној страни или у видео секцији.

Према одлуци Олимпијског комитета Србије, Трофеј за најуспешнијег младог спортисту, носи име Бобане Момчиловић Величковић.

Бобанин тренер, Бобан Марковић, коме се овом приликом и захваљујемо на уступљеним фотографијама, је поделио са нама анегдоту која је непозната широј јавности:

Тренеру, где ми је нога !?

“Ватрено крштење наше Бобане је било на њеном првом такмичењу у Лазаревцу. Бобана је тада имала десет година и учествовала је у дисциплини “Малокалибарска пушка – тростав”. Како је ова дисциплина физички захтевна, Бобана је на крају остала да клечи. Пришао сам јој да видим о чему се ради. Она плаче, погледа ме и каже: “Не знам где ми је нога!?” Како је нога утрнула а остала је у клечећем положају, од колена није могла да види савијени део ноге и почела је да плаче.”

Ово је сажетак, а ако желите чути изворну изјаву, можете ову комплетно препричану анегдоту преслушати у доле приложеном аудио запису:

Бобана ће вечно живети јер је никада нећемо заборавити!